Вртови

У БАЊИ КОВИЉАЧИ, ПОДНО ГУЧЕВА, СТАРА РИЗНИЦА НА ОТВОРЕНОМ
Парк краљевске геометрије
Ту, у одломцима рукописа старих парковских мајстора, наћи ћете врсте којих нема нигде другде у овом делу Европе. Видећете и оне које нас својом жилавошћу и борбеношћу приморавају да се замислимо над њиховом симболиком. Зачудиће вас и неке домаће које, по књигама, овде не могу да опстану. Застаћете код цвећњака у облику круне. Разлога за понос, али и за забринутост је много. И једнима и другима Бања је најзад почела да приступа с пуном озбиљношћу

Текст и фотографије: Ненад Марковић

Пре више од сто година, са оне стране океана, приликом спремања пошиљке садница северноамеричког дрвета таксодијум дистихум (Taxodiumdistichum) намењених парку у Бањи Ковиљачи, неко је направио грешку. Није приметио да се уз њих нашла и једна садница таксодијума асценденса (Taxodium ascendens). Захваљујући томе, данас Бања Ковиљача има јединствено дрво у Србији. У близини бањске куле, између вила „Херцеговина” и „Далмација”, његова занимљива крошња привлачи пажњу.
Дуго је тајна овог дрвета била скривена. Деценијама. Тек средином деведесетих прошлог века, приликом боравка у Ковиљачи запазио га је проф. др Александар Туцовић. У групи таксодијума дистихума, врсте које има у Србији, расло је дрво које се издвајало положајем гранчица и необичном крошњом. Заинтересован, професорТуцовић започео је истраживање. У научном раду који су девет година касније објавили он и професорка Мирјана Оцокољић обзнањено је да на подручју Србије, колико је познато, нигде другде не постоји такво дрво.
Бранко Милошевић, пејзажни архитекта у Дирекцији за управљање и развој Бање Ковиљаче, каже да је јединствено дрво највероватније засађено у првом озелењавању парка.
– Података о садњи овог дрвета нема, а његова је старост те 1996. процењена на девет деценија. Готово је извесно да је стигло грешком, уз наручене саднице таксодије дистихум. То је листопадни четинар чије четине с јесени постану мрке боје и опадају с гранчицама, а у пролеће поново озелене. Много је орнаменталнији од таксодијума дистихума, показао се и много прилагодљивији условима суше. Покушаћемо да га размножимо, како бисмо избегли опасност да га неко грешком или из незнања посече. Вегетативно размножавање је попут клонирања, па ће младо дрвеће задржати генетску информацију „мајке-биљке” – објашњава Милошевић.

МАЛА АНТОЛОГИЈА СОРТИ

Ово дрво није једино које привлачи пажњу у парку Бање Ковиљаче. Недалеко од њега расте јапански пар дрвета гинко, терцијерног реликта попут наше оморике, које је изузетно лековито, веома прилагодљиво и отпорно. После ужасних атомских напада на Хирошиму и Нагасаки, стабла гинка прва су се опоравила и олистала. Иначе, постоје женска и мушка стабла, а у парковима би требало избегавати она прва због обиља семена које се ствара, при чему семени омотач има врло непријатан мирис.
Панчићеве оморике, гинковог вршњака из терцијера, у овом парку је врло мало, свега три стабла. Много је воде у тлу (овим простором уз Гучево некада је текла Дрина) и то јој не одговара. Милошевић каже да ће покушати да је размноже на падинама изнад бање, како би ово јединствено српско дрво, које у природи расте само у уском појасу на Тари, имало више шансе за опстанак. Тло не одговара ни домаћим јелама којих има двадесетак, а и скоро сви црни борови су угрожени.
Међу њима је и величанствени примерак црног бора који је, према предању, засадио лично краљ Петар Први Карађорђевић 1923. године. На маленом узвишењу, иако се одржало у тлу које му не одговара, лепо дрво није успело да се одупре нападу штеточина. Инсект поткорњак, чији је напад забележен још 1987, поприлично га је изјео и избушио. Када прождрљива буба нанесе довољно штете, бор ће остати без хране и почети да се суши. Задивљујућа старина још увек се држи, али крај је неминован. Технике за уништење поткорњака веома су скупе, питање исплативости тешко решиво.
Недалеко од хотела „Подриње” у висине се диже стотинак година стара секвоја. Највероватније, биће покушано и њено размножавање, јер је та сорта у Србији почела да се суши.
– Парку посебност даје то што су у њему, као ретко где, укомпоноване различите врсте. Овде расте тиса, недалеко од ње магнолија кобус која цвета белим цветовима, а одмах поред црвенолисна буква, врсте врло ретке на зеленим површинама – прича Милошевић. – Наше стогодишње тисе, дрво које по народном веровању штити од злих духова, заправо су врло младе. Оне код нас могу живети и до 4.000 година. У Србији је то заштићена врста. На тиси је, осим семена, све отровно, али само ако се једе.
Бањски гости воле да се одмарају на клупама у хладу, око фонтане, у средишњем делу парка. Хладовину праве стабла пајавца, врсте јавора, која се, иначе, сматрају коровским растињем на зеленим површинама. Она су ту од подизања парка и не планира се да буду замењена неком племенитијом врстом. Мада са стотинак година пајавац млад умире, одлично подноси орезивање и остаће на своме месту посебно због карактеристичне крошње.

СНАГОМ СТАРОГ ГЛОГА

Приликом подизања парка пазило се да дрвеће буде сађено рубно, како би створило повољне микроклиматске услове у његовом центру и изоловало га од аерозагађења. Ту расте више од стотину врста и овај простор чине посебним. Неке га оплемењују мирисом, попут липе, неке делују антибактеријски, као што је млеч, и штите околно дрвеће, јер га избегавају инсекти.
Поједина стабла у парку ближе се крају свог природног развитка и време је да се припрема њихова замена. Раније се о томе није много мислило, али сада ће се пазити на то да се саде врсте којима је овде природно станиште, попут храста и граба, као и оних четинарских врста које су се показале отпорнијим.
– Проблем је што раније нису развијени системи за пошумљавање, а прављене су и грешке. Сада нам је циљ да парк вратимо у старо стање. Почели смо сађење нових стабала. За сада пресликавамо шуму, садимо оне врсте које овде природно расту, али ћемо касније уводити и друге занимљиве врсте – прича нам бањски пејзажни архитекта. – Ово је историјски парк, па морамо сачувати и стабла црног бора, колико год је то могуће. Стање у парку се поправља, систем за наводњавање ради, повећавамо површине под цвећем, пошто смо покренули расадничку производњу и остварили уштеде. Реконструисали смо и две трећине травњака, али су нас поплаве прекинуле у том послу и наметнуле нам нове задатке. Сада са површине од око два хектара уклањамо муљ, након чега ћемо насути нову земљу. Завршени су пројекти за два бунара. Покушаћемо да направимо бар један, што би коштало око три милиона динара, али би донело уштеде и исплатило би се за две године.
Краљевски парк у Бањи Ковиљачи мењао се временом. И историјске промене су на то утицале. Сада се формирају тематски цвећњаци. Циљ је да се промене прилагоде данашњем времену. Израдом партера испричана је прича о старом парку, посута је и ризла како би се дочарале стазе какве су некад биле. Код биста два краља Петра Првог Ослободиоца и Александра Ујединитеља формиран је цвећњак у облику краљевске круне. (Некада су парковске стазе биле направљене у облику круне.) Лепезе од цвећа дочаравају реп пауна, птице која се од давнина доводи у везу са краљевским вртовима.
Историју парка и његову борбу за опстанак можда понајбоље симболише глог који расте крај стазе у близини Специјалне болнице за рехабилитацију „Бања Ковиљача”. Иако га је поткорњак готово у потпуности појео, и тако оштећеног га пре неколико зима скршио тешки влажни снег, и мада је од целог дрвета остала само једна трећина дебла са спољне стране, и на том остатку израсла је грана која живи и рађа.

***

Природно добро
Парк у Бањи Ковиљачи природно је добро од регионалног значаја, друге категорије, са режимом заштите трећег степена. Поступак још увек није окончан, али је под заштиту стављен већ покретањем студије о заштити 2005. Укупно је око 40 хектара заштићеног подручја, 13 у доњем делу парка. Ту расте више од стотину врста, 49 лишћарских, 30 четинарских и око 30 врста жбуња.

***

Класични парк
Бањски парк је, каже Милошевић, школски пример класичног парка, са барокним елементима. Иако има мало података како је настао, у подацима о градњи бањских вила може се прочитати да су биле повезане стазама у чијем се центру налази водоскок.

***

Забринутост
Број стабала у парку опада, што изазива велику забринутост. Пре 27 година било их је 1.660, а данас их је чак 700 мање. Педесетак сувих чека на уклањање, а оболелих је много више. Дрвеће углавном напада трулеж, а гљиве које је изазивају претежно су напале липе и већ избацују своја плодоносна тела. Премда може опстати још десет-двадесет година, то је јасан показатељ да дрво изнутра трули и најчешће страда под тежином влажног снега. Започето пошумљавање поправиће стање, а у Дирекцији су одлучили да најпре уводе врсте којима одговарају услови алувијалног станишта, како се у будућности не би понављали исти проблеми.